четвртак, 23. јул 2015.

Vile


Vile – U južnoslovenskoj mitologiji ženska natprirodna bića, naklonjena ljudima. Zamišljane su kao izuzetno lepe devojke zlatnih kosa i sa krilima, odevene u duge, prozračne haljine i naoružane strelama. One žive daleko od ljudi, po planinama (planinkinje, zagorkinje), pokraj voda (vodarkinje, brodarkinje) ili u oblacima (oblakinje). Verovalo se da se rađaju iz rose, nekog cveća, kad pada kiša i greje sunce i kad se na nebu pojavljuje duga. Svoje dvorce, izuzetne lepote i raskoši, grade na oblacima.

Mogu se preobražavati u različite životinje, prvenstveno u labuda, sokola, konja ili vuka. Često jašu na konju ili jelenu, odlaze u lov, a još češće igraju u kolu. Zaljubljuju se u junake, koje pomažu i savetima i delima, a katkad su njihove posestrime (npr. Marko Kraljević i vila Raviojla). Naklonjene su i devojkama, koje od njih mnogu izmoliti lepotu ili zaštitu. Vile osobito vešto vidaju rane zadobijene u bojevima, i to različitim biljem. Raspolažu i sposobnošću proricanja.

Vile teško praštaju uvrede i svojim strelama ili pogledom usmrćuju one koji ih povrede. Potčinjavaju se samo onima kojima pođe za rukom da im otmu odeću, a ako im neko oduzme
krila, preobražavaju se u obične žene.



Vrlo često pominju se u deseteračkim narodnim pesmama ili u narodnim pričama. Po narodnim predanjima i verovanjima imaju duge raspletene kose i okupljaju se na izvorima reka i jezerima, gde gole igraju kolo u vodi.

U toponomistici Srbije i Crne Gore ima dosta mesta s imenom vila, npr. Vilin izvor na planini Komu, Viline vode u Beogradu...


Njima se slične rusalke, u stvari utopljenice ili nekrštena deca, preobražena u devojke sa dugom raspuštenom zelenom kosom, mada se u pojedinim krajevima veruje da su i vile duše nesretno umrlih devojaka. Dok su kod severnih Rusa ružne i nage, spremne da odvuku pod vodu svakog ko im se približi, rusalke koje nastanjuju Dnjepar i Dunav imaju zanosan izgled i svojom pesmom začaravaju prolaznike. Posebno su opasne u nedelji rusalki (nedelja koja sledi posle Trojica), jer one tada izlaze iz vode, jure po poljima, penju se na drveće i igraju na proplancima.

Sirene

                   
U neverovatnoj galeriji mitoloških bića antike, koja su minulih vekova rasplamsavala maštu avanturista, istraživača i naučnika, svoje su mesto imale i ljubavnice plavih dubina - morske sirene.
    Priča o sirenama više je nego zanimljiva i započećemo je jednim nesumnjivo senzaconalnim otkrićem, koje je među naučnicima Amerike dugo vremena čuvano kao prvorazredna tajna. Sve osobe koje su imale bilo kakve veze s tim otkrićem, prošle su, navodno, poseban tretman, kroz koji prolaze samo retki pojedinci upućeni u najvažnije tajne što se u Sjedinjenim Državama smatraju - vrednim nacionalne sigurnosti. Pa ipak, nekoliko godina nakon otkrića, američki naučnik Richard Carr, ekspert za morsku biologiju, odlučio je da progovori.
    - Na jednoj pešcanoj plaži na Floridi otrkiveno je mrtvo telo neobičnog morskog bića - pola riba, pola čovek! Kreatura koju bismo mogli nazvati 'čovekolika riba' ili 'riboliki čovek', upućuje nas u drevne pomorske legende po kojima je čovjek izašao iz morskih dubina i s vremenom se nastanio na kopnu!
    Dr. Richard Carr je novinarima pokazao i senzacionalnu fotografiju koja bi, na prvi pogled, mogla i da bude proizvod uspešne fotomontaže, ali stručnjaci koji su je analizirali, začudo, nisu uspeli ni potvrditi, a ni demantovati njenu autentičnost.
    - Sada kada smo došli do ovog otkrića - rekao je dr. Carr - sasvim je realno poverovati i u priče o zavodljivim morskim ljubavnicama, sirenama, koje su svojom pesmom i neodoljivim izgledom privlačile pažnju drevnih pomoraca.



MNOGOBROJNA SVEDOČANSTVA

    Verovanje u morske sirene i nepoznata morska bića nadprirodnih moći, postoje u mnogim kulturama sveta.Još su stari Sumeri, a kasnije i njihovi naslednici Babilonci, obožavali morsko božanstvo po imenu Enki (Oannes ili Ea), koje je na jednoj kamenoj fresci sačuvanoj do današnjih dana, prikazano u obličju - pola čovek, pola riba. Oni su doboko verovali da je Ea podučio čoveka umetnosti i nauci i stoga su mu svakog leta prinosili darove.
   Oni su doboko verovali da je Ea podučio čoveka umetnosti i nauci i stoga su mu svakog leta prinosili darove. Grčki pisac Lukijan iz Samosate u delu 'O boginji Siriji', tvrdi da je u Fenikiji vidio crtež semitske boginje Meseca, koja je predstavljena kao sirena: do pasa je bila riba, a od pasa žena! I Biblija pominje riborepo božanstvo u koje su verovali Filistejci, a koje se zvalo Dagon, a rimski pisac Plinije Stariji (23 - 79) ostavio je iza sebe ovu belešku:
    'U mogućnosti sam da pomenem mojim piscima rimske ronioce koji su posvedočili da su uz obalu Španskog okeana videli tritona, što svakim delom tela i u svakom pogledu savršeno podseća na čoveka...' 
   Japanska je sirena, poznata pod imenom Ningyo. Vitkog je ribolikog tela, s glavom lepe žene i ljudima donosi sreću. U mitologijama Polinezije, Mikronezije i Melanezije pojavljuje se morsko božanstvo Vatea, s izgledom - pola čovek, pola dupin, a predanja američkih Indijanaca govore o postojanju dve vrste čudovišta: jedno su nazivali Nagas i imalo je telo kao zmija, a glavu kao čovek, a drugo Makara, bilo je - pola riba, pola sisar!
    U krajevima koje zapljuskuje Južno kinesko more i dan-danas se veruje u postojanje morskog čudovišta Haiho shang. Njegov je izgled odista neobičan: ima obrijanu glavu, snažnu muskulaturu i riblji rep. Za vreme olujnih nevremena napada i potapa brodove, a pomorce onosi u mračne morske dubine gde ih proždire! 


ODISEJ I SIRENE
    
    Ipak, prvi književni opis morskih sirena nalazimo u grčkoj mitologiji. Homer ih spominje u

 svojoj Odiseji. Prisetimo se: kada je prolazio pored Ostrva sirena,Odisej je svojim mornarima zapušio uši voskom kako ne bi čuli njihov božanski glas, koji neodoljivo privlači, opija i ubija. Istodobno, naredio je da ga čvrsto vežu za katarku kako ni sam ne bi načinio glupost i brod usmerio ka morskoj caroliji iz koje im ne bi bilo povratka.
    Kada se lađa našla nadomak legendarnog Ostrva sirena, začula se zvonka i umiljata pesma:
'...Dođi Odiseju slavni, o ahejska velika diko!
Zaustavi lađu i stani, da poslušaš pesmu našu.
U crnoj lađi pokraj nas nije prošao niko,
a da poslušao ne bi milozvučno pevanje naše...'
(Odiseja, XII pjevanje)

    Ne obazirući se na molbe Odiseja, koji je uistinu bio očaran zanosnom pesmom i iskreno zaželio zauvek slušati čarobne zvuke morskih ljubavnica, mornari ga privežu s još više konopaca i zaveslaju udvostručenom snagom. Tako je Odisej nakažnjeno slušao magičnu p
esmu sirena, koja je svim drugim pomorcima donosila nesreću i kob.

Hidra


Lernejska Hidra u grčkoj mitologiji stvorenje je sa zmijskim tijelom i mnogo zmijskih glava te otrovnim dahom; Tifonov i Ehdnin potomak. Lernejsku Hidru ubio je Heraklo kao jedan od svojih zadataka, a ona je sama živjela u lernejskom jezeru u Argolidi.


Heraklov je zadatak bio ubiti lernejsku Hidru. Stigao je do lernejskog jezera gdje je ona živela. Prekrio je usta i nos tkaninom da ne bi udisao otrovne pare te je ispalio goruće strijele u njezin brlog da bi je izmamio. Potom se suočio s njom te joj je srpom odsekao glavu, ali kad bi to učinio, narasle bi nove dvije. 

Apolodor donosi da je Heraklo shvatio da ovako ne može pobijediti Hidru te je zamolio svoga nećaka Jolaja za pomoć. On se dosjetio (možda ga je nadahnula Atena da spale rane nakon što odsjeku glavu. Heraklo je odsjekao glavu, a Jolaj je spalio rane i to je ubilo Hidru. Jednu njezinu besmrtnu glavu postavio je ispod velika kamena na svetom putu između jezera i Eleja, a potom je umočio strelice u Hidrinu otrovnu krv i tako završio zadatak.
Druga inačica priče govori da je, nakon što bi odekao svaku glavu, umočio mač u Hidrinu krv i koristio njen otrov da glave ne bi ponovno narasle. Jedna inačica priče donosi da je Hera poslala raka da mu grize noge i da ga gnjavi nadajući se da će biti uzrok njegovoj smrti. Poslije ga je postavila kao zviježđe Rak na nebu da slijedi Lava,Heraklova simbola.
Hera i Euristej poslije su rekli da je zadatak nevažeći jer mu je nećak pomogao te je, umjesto prvotnih deset, Heraklo morao izvršiti dvanaest zadataka.
Heraklo je poslije koristio otrovne strelice da bi ubio Kentaura Nesa. Njegova je otrovana krv na posljetku ubila i samog Herakla nakon što je Nes dao Dejaniri otrovanu košulju koju je ona poklonila Heraklu bjevši ljubomorna na drugu ženu.

среда, 22. јул 2015.

Aja Napa



Aja Napa (eng. Ayia Napa) je naziv za svorenja koje se pojavljuje na obali Aja Napa na Kipru. Najviše viđena se desilo oko rta Greko. Lokalni ribari kažu da je to prijateljsko čudovište. Nema izveštaja da je napravilo neku štetu. Bilo je jako puno viđenja ovog stvorenja. Lokalne novine ga zovu Kiparski Lok Nes. Jedno vreme se mislilo da je ovo zmija ili krokodil.

Mnogi ljudi misle da je Aja Napa mitsko morsko čudovište Scila.


Scila u grčkoj mitologiji je morsko čudovište, kći morskog boga Forkida koja je na morskom tesnacu vrebala brodove koji bi prolazili i gutala ljude koji su bili na njima. Stanovala je u crnoj spilji jedne hridi, a svoje je prisustvo objavljivala strahovitim lajanjem koje preko pučine odzvanja kao glas kučeta. Protiv nje nije vredelo biti junakom jer nije moglo da joj se naudi. Od nje se moglo da se spase tako da se pobegne od nje.

Scila ima dvanaest nogu i šest zmijskih vratova na kojima se nalaze glave s tri reda gustih zuba koje rastvara da bi zgrabila žrtvu.


Prema Ovidiju, Scila je nekad bila prekrasna nimfa. Glauk se ludo zaljubio u nju, ali ona je pobegla od njega na zemlju gde je on, kao morsko božanstvo, nije mogao da sledi. Zbog toga je bio depresivan. Otišao je čarobnici Kirki kako bi zatražio ljubavni napitak koji bi omekšao Scilino srce. No, Kirka se takođe zaljubila u Glauka, pa ga je obasipala slatkim rečima. Glauk ju je odbio, pa se ona strašno naljutila. Svoju je ljutnju ispoljila na Scili tako što je pripremila moćan otrov i izlila ga u bazen u kojem se Scila kupala. Kad je Scila ušla u vodu, pretvorila se u čudovište s dvanaest nogu, šest glava i tri reda zuba. Stajala je očajna, nije mogla da se pomeri, uništavala je sve što je prolazilo i do čega je mogla da dođe. Kad bi koji brod prolazio, svaka bi njena glava dohvatila jednog mornara.


Haribda je ležala na jednoj strani uzanog kanala, a na drugom je bila Scila. Dve strane bile su u dometu strele jedna drugoj, toliko blizu da su mornari morali da nalete na barem jednu od njih. Od tuda i metafora "Scila i Haribda", za dva zla koja ne mogu da se izbegnu.
Tradicionalno se Scilina lokacija povezuje s Mesinskim zalivom na sicilijskoj obali u obliku stene. Onde se stvara vir (Haribda), ali je retko opasan. Druga je moguća lokacija rt Scila u severnoj Grčkoj.


уторак, 21. јул 2015.

Jednorog




Njegov je mitološki izgled mnogim prirodnjacima iz minulih vremena izgledao sasvim moguc: belo ili zagasito zuto krzno, vitko mišicavo telo, kratka razigrana griva, hitrina i cilost u pokretima i, ono najvaznije, poduzi uvrnuti rog koji izrasta iznad ociju...

                                 

Kada bi uistinu na našoj planeti ziveli jednorozi, oni bi na nas, verovatno, ostavljali veoma prijatan utisak. Elegantna zivotinja laganog hoda, vitkog tela, duge grive, ponosita vrata, plemenitih krupnih ociju... Hitra i neukrotiva. U svakom slucaju, jednorog zacelo ne bi ni izdaleka izazivao onako cudenje, kakvo je, u vrijeme osvajanja Australije, u 18. veku, izazivao kengur. Jer, ako se izuzme rog, jednorog je po svim ostalim telesnim karakteristikama, na ovim prostorima, uobicajna i vec videna zivotinja.

Zbog toga je umesno postaviti pitanje: da li je jednorog postojao u prošlosti i otkud mitovi o njemu?

                                  

O jednorogu se piše vec više od 3000 godina. Autori su najcešce ljudi od naucnog i društvenog ugleda, kojima se mora vjerovati. U njihovim ocima, jednorog je uistinu postojao. I to ne samo u antickom vremenu, vec i mnogo kasnije. Cak i u dvadesetom veku.

Godine 1905, slovacki su radnici, prokopavajuci novo okno, u jednom rudniku, otkrili više neobicnih zivotinjskih kostura za koje se pretpostavilo da su ostacia legendarnih jednoroga. Povod za takvu tvrdnju skrivao se u cinjenici da su neke od kostiju licile na duge, lako zakrivljene rogove. Glasina je bila tako uverljiva da su neki radnici zagonetne kosti krišom odneli kuci i pretvorili ih u prah, iskreno verujuci u drevna predanja da prah od jednorogova roga predstavlja lek cudesnih svojstava. 

                             

Kada je vest napokon stigla do naucnog Instituta za istrazivanje starina, u selu je preostalo još samo nekoliko neoštecenih krivih kostiju. Naucnicinici su ih podvrgli temeljitoj analizi i uskoro došli do zakljucka: radilo se o kostima davno izumrlih mamuta!

Ali, u prošlosti je bilo i pojedinaca koji su se sreli sa zivim jednorozima.

Što je s tim izvestajimaima?

Ktesias, poznati lekar persijskog suverena Artaxerxesa Mnemona, izveštava oko 400. godine pre nove ere, o pojavi nekog grozomornog rogatog bica koje zivi u Indiji, a najsvestraniji je grcki filozof Aristotel (384-322. pr.n.e) opisivao jednoroga kao zivotinju, koja ima nerascepljena kopita.

Godine 1483. kroz Svetu su zemlju putovala trojica nemackih hodocasnika: otac Bernard Breidenbach iz Meinza sa svojim pratiocima, uglednim grofom Solmsom i fratrom Felixom Faberom. 

                                        

U svom zanimljivom izveštaju trojica hodocasnika se zaklinju kako su, dok su s jednog brezuljka blizu Sinajske gore, posmatrali sasušeni pustinjski krajolik, u daljini ugledali neobicnu zivotinju. U pocetku su mislili da je rec o kamili, ali ih je njihov vodic, neki sinajski beduin, odmah ispravio, rekavši da se radi o jednorogu!

U svojim zabeleškama s puta po Africi, jedan drugi svetski putnik i hodocasnik, Talijan Ludovico Barthema, tvrdi da je u etiopskom gradu Zeila video citavo krdo jednoroga, ali njihovom neobicnom izgledu nije posvetio niti jedan redak. 

Barthema je, takode, tvrdio da je u svetom islamskom gradu Mecci (Saudijska Arabija) u jednom parku vidio dva jednoroga, poklon etiopskog suverena sultanu od Mecce. 

No, ono što su vidjeli drugi misionari, putopisci i istrazivaci prevazilazi i najuzbudljivije izveštaje o postojanju jednoroga...


                                                       


Jeti - Snezni covek sa Himalaja













Almas - Ruski Jeti




Almas, mitološko čovekoliko stvorenje koje navodno obitava u prostranim i slabo naseljenim prostranstvima bivšeg Sovjetskog Saveza. Izveštaji o viđenju takvog bića datiraju još iz razdoblja Carske Rusije. Eventualna povezanost almasa i jetija čije je navodno viđenje dokumentovano južnije, na području Nepala, Tibeta i okolnih zemalja, nije potpuno jasna, mada opisi sugerisu da za razliku od majmunolikog izgleda jetija, alme imaju jače izražen čovekoliki izgled. Postoji mišljenje da bi se moglo raditi o zajednici preživelih neandertalaca, koji su se pred širenjem Homo sapiensa povukli u nepristupačne i rietko naseljene krajeve središnje Azije, ali predstavnici zvanične nauke smatraju kako bi njihov izolirani opstanak u malom broju i na uglavnom negostoljubivom području bio nemoguć.
Izraz almas pojavljuje se u mongolskom jeziku u značenju divljeg čoveka. Moguće je, takođe da je ime nastalo kao kombinacija mongolskih rieči ala (ubiti) i mal (životinja). Derivati tog naziva pojavljuju se i u nekim drugim jezicima na prostoru središnje Azije i Kavkaza.
Povezujući raznolika svedočanstva o viđenjima ovih bića dobio se međusobno podudaran opis. Almasi su obično visoki oko 1.70 metara i prekriveni tamnom, najčešće crvenkastom dlakom. Imaju duge gornje udove koji im dosežu ispod kolena i drže se pogrbljeno. Kreću se nezgrapno, ali brzo i teško ih je uhvatiti. Donja čeljust im je snažna, čeoni lukovi izraženi, a čelo nakošeno prema natrag. Ruke su im poput ljudskih, s dugim prstima, a stopala široka, s palcem ponekad odvojenim od ostatka prstiju.Profesor Boris Porčnjev iz moskovske Akademije nauke svojvremeno je dao sledeći opis stvorenja:



„ Nema krzno, nego dlaku kroz koju se ponekad prozire koža... mladi se rađaju bez dlaka... lobanja je na temenu čunjasta... zubi su poput ljudskih, ali krupniji, s jače razmaknutim očnjacima... često grabe predmete prstima i dlanom, ne upotrebljavajući palce... mogu trčati brzo kao konj, penjati se po drveću, plivati u brzacima... mužjak i ženka ostaju zajedno, često se sklanjaju u rupe u tlu... neugodno vonjaju, umeju bacati kamenje, ali ne i izrađivati oruđe; vole se grejati uz žar napuštene vatre... jedu male životinje i biljke, a kreću se uglavnom u sumrak ili noću.
Prvi evropski izvještaj o almasu napisao je 1430. godine bavarski plemić Hans Schiltberger, koji je proveo jedno vreme u Mongoliji.


Godine 1871. ruski istraživač Nikolaj Prževalski skupljao je predanja o divljim ljudima, a interes za njihovo istraživanje iskazali su i istraživači na prjelazu iz 19. u 20. vek.
Jedna od najpoznatijih priča o almasu dogodila se na području Kavkaza, gde je u drugoj polovini 19. veka, navodno zarobljena humanoidna ženka nazvana Zana.
Uhvaćena je kao već odrasla i ispočetka je bila veoma nasilna i divlja. Bila je velika i izuzetno snažna, tamnosmeđe kože prekrivene crvenkasto crnom dlakom. Imala je dugu crnu kosu, krupne zube i spljošten nos. Nikada nije naučila da govori, već je proizvodila mrmljajuće zvukove.


                Upoznajte se sa Najvecim Svetskim misterijama na nasem blogu