Mokele-Mbembe

Mokele-Mbembe je navodno kriptid iz jezera Tele u Republici Kongo, koje se pojavljuje u mitologiji afrički plemena. Ovo stvorenje je po izgledu slično kriptidima Amaliju i Nsangi.


Ime ovog bića dolazi iz Lingala jezika što u prevodu znači "onaj koji zaustavlja tok reke".

Opisuje se kao dinosaur iz grupe Sauropoda. Ovo biće je vodozemni biljojed koji nastanjuje močvarna područja.

Brojne ekspedicije su provedene u Africi u potrazi za Mokele-Mbembeom. Iako se u nekoliko ekspedicija navelo da su istrživači imali bliske susrete sa ovim bićem, niko nije bio u stanju da obezbedi neoborive dokaze da ovo stvorenje postoji.

1776. godine Mokele-Mbembe se prvi put spominje u zapisima, po svom imenu, od strane francuskog misionara Abe Lijeven Bonaventir u knjizi "Istorija Loanga, Kakonga i drugih kraljevstava Afrike" ("History of Loango, Kakonga, and Other Kingdoms in Africa"). On napisao da je video ogromne tragove stopala od nepoznatog, veoma velikog bića za kojeg su lokalni domorodci tvrdili da se radi o Mokele-Mbembeu.

1909. godine Paul Graz je izjavio kako je video stvorenje koje je opisao kao dinosaura iz grupe Sauropoda. Te godine je i Džo Menges rekao da je video stvoranje slično brontosaurusu. Takođe, iste godine, Mokele-Mbembe se spominje u autobiografskoj knjizi "Zveri i ljudi" ("Beasts and Men"), slavnog lovca na veliku divljač Karla Hagenbeka. On navodi da je čuo zvukove neobičnog bića za kog se navodi da se opisuje kao "polu slon - polu zmaj";

Iz 1913. godine dolazi još jedan izveštaj. Dolazi iz spisa njemačkog kapetana Ludviga Frajhera von Štajna zu Lausnika. On je čuo priče o ogromnom reptilu za kog se tvrdi da živi u džungli, i u svom zvaničnom izveštaju je uključio opis ove zveri;

Bilo je još jako puno navodnih viđenja a zadnje se desilo 2012.

Pope Lick Monster

Pope Lick Monster je čudovište , urbana legenda, pola-čovek, pola-koza i deo-ovce. Smatra se da biće živi ispod Norfolk Southern Railway ( zeleznicki nadvoznjak )sagradjenog preko potoka Pope Lick Creek, na području Louisville, Kentucki. To čudnovato biće ima glavu prosečne koze a telo ne baš prosečnog čoveka, dosta je onako, nabildano i to. Noge su mu takođe skroz ko kod koze ili kao kod đavola. 

Postoje mnoge legende kako je nastalo ovo biće a postoji i obližnja farma koza i usamljen čobanin.

Prema legendama to stvorenje ima super moći koje uključuju neku vrstu hipnoze ili slatkorečivosti pomoću koje navuče svoje žrtve da se bace po voz. Drugi kažu da je to čista glupost, i da je svima jasno da se on ustvari baca sa tog železničkog nadvožnjaka na autompbile i na taj način izluđuje vozače. Neki drugi tvrde da su obe te terorije netačne jer on ustvari napada svoje žrtve sa krljvu umazanom sekirom.

Kriptozoologija

Kriptozoologija je pseudonauka koja proučava bića za koja se pretpostavlja da postoje, ali nisu zvanično klasifikovana (tzv. kriptidi).

Naziv kriptozoologije složenica je od tri reči: kriptos, što znači skriven; zoos, što značiživotinjski; i logos, što znači nauka.

Kriptozoolozi se oslanjaju na povremene izveštaje očevidaca o čudnim bićima koja se razlikuju od poznatih i klasifikovanih životinja. Za ta bića koristi se izraz "Kriptidi", reč koju je u upotrebu uveo Džon Val 1983.
Loren Koleman, moderni popularizator kriptozoologije je u svojoj knjizi "Tom Slik: Stvarni susreti u kriptozoologiji" hronološki obradio istoriju kriptozoologije i dao pregled najznačajnijih naučnika iz ove oblasti.Uvođenje novog termina "kriptozoologija" se često pripisuje zoologu Bernardu Hevelmansu(Bernard Heuvelmans). Međutim, u svojoj knjizi "U potrazi sa morskim zmijama", Hevelmans je uvođenje u upotrebu ovog izraza pripisao škotskom istraživaču i avanturisti Ajvanu T. Sandersonu Istražujući poreklo ove pseudonaučne discipline Hevelmans je u svom delu "U potrazi za nepoznatim životinjama", objavljenom 1955.god. kao njenog tvorca naveo Entonida Kornelijusa Udemansa (Anthonid Cornelis Oudemans) i njegovu studiju "Velike morske zmije" iz 1892.god. Hevelmans smatra da kriptozoologija mora da ima naučnu osnovu, ali da njen istraživački pristup mora da bude otvorenog i interdisciplinarnog karaktera. On je takođe istakao da se posebna pažnja mora pokloniti lokalnim, urbanim i folklornim izvorima koji opisuju ova bića. Iako su uglavnom prepune raznih fantastičnih elemenata, narodne priče često sadrže sitne deliće istine i značajne informacije u vezi sa ovim stvorenjima.

Još jedna od značajnih knjiga koja se bavio kriptozoologijom je delo Vilija Leja, pod nazivom "Egzotična zoologija", objavljeno1959.god. Iako je Lej bio poznatiji po svojim radovima na temu raketne tehnologije i srodnim temama, prošao je obuku iz paleontologije i napisao je veći broj knjiga o životinjama. Lejova zbirka "Egzotična zoologija" ima izvesnog značaja za kriptozoologiju zato što se u njoj obrađuju teme kao što je "Jeti", morske zmije i izumrli dinosaurusi. Prvo poglavlje knjige, pod nazivom "Mit" razmatra mogućnost da su opisi pojedinih legendarnih stvorenja, kao što su jednorozi ili kiklopi, možda zasnovani na stvarnim životinjama (tj. pogrešnim opisom životinja ili njihovih ostataka). Najrigoroznija naučna analiza kriptida može se naći u delima britanskog zoologa i kriptozoologa dr. Karla Šukera (Karl Shuker), koji je sredinom 80-tih godina 20. veka objavio 12 knjiga i više članaka na temu kriptozoologije.
Najveće kritike zvanične nauke upućene su kriptozoolozima koji zastupaju postojanje "čuvenih" mega-fauna kriptida (kao što su bigfut, jeti ili čudovište iz Loh Nesa), čije postojanje nauka još nije dokazala. Istoričar Majk Deš primetio je da malo naučnika spori postojanje hiljada nepoznatih životinjskih vrsta, naročito kičmenjaka, koje još nisu otkrivene. Ipak, većina kriptozoologa ne pokazuje interesovanje za proučavanje i katalogizaciju novootkrivenih vrsta mrava ili buba. Prema Dašu, napori kriptozoologa uglavnom su usmereni ka otkrivanju "neuhvatljivih" stvorenja koja već više decenija uspešno izbegavaju napore naučne zajednice sa ciljem potvrde njihovog postojanja i koje su, štaviše, okarakterisane od strane zvanične nauke kao vrste za koje je malo verovatno da će ostati neotkrivene. Skeptici u naučnim krugovima zastupaju stav da kriptidi kao što je Bigfut, ne samo da moraju namerno da izbegavaju kontakt sa ljudskom vrstom kako bi izbegli detekciju, već da bi njihova brojnost, u cilju dalje reprodukcije, morala da se meri stotinama jedinki, što bi olakšalo mogućnost njihovog otkrivanja. Uprkos izveštajima o viđenjima kriptida širom sveta i uprkos značajnoj veličini ovih stvorenja, do danas nije pribavljen ni jedan neosporan dokaz (npr. živi ili mrtvi primerak) koji potvrđuje njihovo postojanje.Mnogi kriptozoolozi smatraju da kriptozoologija zaslužuje priznanje kao zvanična naučna disciplina – neki od njih su cenjeni naučnici iz različitih oblasti. Ipak, kriptozoologija nikada nije u potpunosti zvanično prihvaćena od strane naučne zajednice. Kriptozoologija se ne može studirati ni na jednom od svetskih univerziteta. Neki kriptozoolozi poistovećuju svoje naučne metode sa metodama rigoroznijih naučnih disciplina kao što je zoologija ili antropologija – ipak, kriptozoologija se često smatra pseudonaukom od strane zoologa i biologa.

Skeptici takođe ističu da bi legendarna "jezerska čudovišta" za koja se veruje da su praistorijski reptili, morala da žive neopaženo u jezerima čija voda je toliko hladna da u njima nije moguć opstanak ni jedne poznate vrste morskih gmizavaca – i to na tako malom staništu koje zbog malog prostora i siromašnih izvora hrane ne može da podržava značajniju populaciju. Morske životinje sa plućima kao kod sisara i pleziosaurus morale bi da izranjaju na površinu vode kako bi udahnule vazduh, zbog čega je teško poverovati da su do danas ostale neotkrivene.

Ipak, kriptozoolozi ističu da je dobar deo planete još uvek neistražen, a naročito podmorje, zbog čega smatraju da najverovatniji izgled da steknu zvanično naučno priznanje imaju njihove teorije koje se odnose na postojanje neotkrivenih morskih vrsta. Radeći tablicu verovatnoće otkrića novih stvorenja, Pakston je ustanovio da najmanje 47 velikih okeanskih vrsta još uvek nije otkriveno. Poslednja skorašnja otkrića megamut ajkule i Coelacanth govore u prilog tvrdnje da pojedine velike morske vrste još uvek uspešno izbegavaju detekciju.

Jeren

Jeren (kin. 野人) je legendarno stvorenje za koje se kaže da je još uvek neotkrivena vrsta hominida. Navodno živi u udaljenim planinskim šumskim područima provincije Hubej u Kini.

Svedoci govore kako je stvorenje pokriveno crvenkastom dlakom. Postoje svedoci koji kažu da ima belu dlaku. Procenjuje se da je visok 6-8 metara, ali neki tvrde da je viši od 10 metara. Kao i američki Bigfut, Jeren je navodno mirno i tiho stvorenje koje pobegne kada vidi ljude

Ogroman, obrastao u crvenu dlaku, urliče kroz oštre zube i vreba u zabitima Šenunđije, u kineskoj provinciji Hubej. Crveni stvor, opasno čudovište, strašni monstrum, nepoznata kreatura, misteriozno biće ili dlakavi bau-bau u kineskom izdanju?

Kinezi ga odavno zovu - Jeren (divljak). A potraga za njim traje duže od 20 godina, bezuspešno, iako je dosad "otkriveno više od 2.000 tragova njegovih nogu, ruku, vlasi, pa čak i krvi". 

Priče o Jerenu opet je podgrejala kineska štampa. List "Čajna dejli" piše da je crveni stvor opet viđen u gustim šumama Šenunđije. U poslednjih desetak godina o njemu je svedočilo 360 ljudi, navodi dnevnik.
"Pojavio se iznenada, onako ogroman, smrdljiv i crven, pripretio oštrim zubima i zamakao u gustiš", tvrde navodni svedoci, izjavljujući da je "to bio Jeren, misteriozno kinesko čudovište, visoko dva metra i teško... mnogo teško".

Jeren, koji po kazivanju očevidaca ispušta jake i neartikulisane krike, verovatno pripada grupi čovekolikih majmuna, što je teoretski moguće jer su u relativno izmenjenom okruženju ova bića mogla da pronađu način za preživljavanje, tvrdi kineski paleontolog Džou Đuosing, učesnik dve istraživačke ekspedicije koje su tragale za Jerenom u Šenunđiji.
Po pretpostavci kineskih naučnika na teritoriji nacionalnog parka Šenunđije živi najmanje dvadesetak takvih crvenih stvorenja.

Šenunđija se proteže na 3.250 kvadratnih kilometara. Iznad prašume nalazi se šest planinskih vrhova do 3.000 metara nadmorske visine. U gustim šumama živi više od 500 vrsti životinja, uključujući i retke zlatokose majmune, kratkorepe makakije i džinovske salamandere.
Zvaničnici provincije Hubej kažu da je dosad najmanje 12 naučnih ekspedicija, u kojima je učestvovalo i 110 kineskih akademika, zaranjalo u džungle Šenunđije. "Našli smo samo velike otiske stopala i guste pramenove crvenih dlaka, bez stvarnih dokaza da pripadaju Jerenu", kaže Džou.
"Pronalaženje Jerena omogućilo bi nam da bolje proniknemo u evoluciju čoveka", kaže pekinški naučnik Vang Đing, kojem je misterija o Jerenu postala hobi.

Jeren je, sudeći po dosadašnjim pričama, "bliski rođak himalajskog Jetija". "Za sada možemo samo reći da ovaj stvor ima crvenu dlaku, da hoda uspravno i da ispušta snažne krike", veli Vang.

Fascinirani mitom o strašnom snežnom stvoru - Velikom Stopalu, američkom Jetiju, Kinezi su brzo prihvatili mogućnost da i u njihovoj zemlji postoji slično čudovište, objašnjavaju neki naučnici.

Kraken

Kraken je morsko čudovište iz legendi. Tvrdi se da se pojavljivalo na severu, kod Irske i drugih zemalja na severu. To je ponekad bila kolosalna lignja, a ponekad je to bila ogromna hobotnica. Kraken je bio dug (sa kracima) od 23 metra do 63 metara. Nalazio se u dubokim vodama noću, a danju je ponekad odlazio na površinu. Moreplovci su ga se plašili jer je Kraken, prema legendi, potapao brodove.

Kraken se pojavljivao u skoro svim ostalim primorskim kulturama. Na Karibima se nazivao se Lusca. Lusca je ponekad bila opisana kao zmaj sa mnogo glava. Rimljanii su ga nazivali Polip. Čak je i Rimski istoričar Plinije, koji je najubedljivije opisao propast Pompeje, napisao je otprilike ovo: „Nijedna životinja u vodi ne smrdi tako strašno i ne ubija čoveka na okrutniji način od polipa. Ako napadne brodolomnike ili ronioce, priljubi se čvrsto uz njih svojim brojnim sisaljkama i vuče ih u dubinu.“

Najveća poznata lignja je bila duga 18 metara, a neki kažu da je bila duga 22 metara, imala je prečnik sisaljki 20 centimetara. Na koži ulovljenih kitova pronađeni su ožiljci sisaljki koje su imale pola metra u prečniku što govori o lignjama dugim i do 48 metara.

„Agua Mala“ u prevodu sa španskog znači „loše vode“. Tako su Španci u novom veku nazivali vode gde su bile jake oluje i gde su se „pojavljivali“ Krakeni. Španci su možda viđali džinovske i kolosalne lignje na površini okeana. Onda je počelo da se priča kako su ta stvorenja potapala brodove, a to je bio izgovor za lošu plovidbu ili brodolom.

Vile

Vile – U južnoslovenskoj mitologiji ženska natprirodna bića, naklonjena ljudima. Zamišljane su kao izuzetno lepe devojke zlatnih kosa i sa krilima, odevene u duge, prozračne haljine i naoružane strelama. One žive daleko od ljudi, po planinama (planinkinje, zagorkinje), pokraj voda (vodarkinje, brodarkinje) ili u oblacima (oblakinje). Verovalo se da se rađaju iz rose, nekog cveća, kad pada kiša i greje sunce i kad se na nebu pojavljuje duga. Svoje dvorce, izuzetne lepote i raskoši, grade na oblacima.

Mogu se preobražavati u različite životinje, prvenstveno u labuda, sokola, konja ili vuka. Često jašu na konju ili jelenu, odlaze u lov, a još češće igraju u kolu. Zaljubljuju se u junake, koje pomažu i savetima i delima, a katkad su njihove posestrime (npr. Marko Kraljević i vila Raviojla). Naklonjene su i devojkama, koje od njih mnogu izmoliti lepotu ili zaštitu. Vile osobito vešto vidaju rane zadobijene u bojevima, i to različitim biljem. Raspolažu i sposobnošću proricanja.

Vile teško praštaju uvrede i svojim strelama ili pogledom usmrćuju one koji ih povrede. Potčinjavaju se samo onima kojima pođe za rukom da im otmu odeću, a ako im neko oduzme

krila, preobražavaju se u obične žene.

Vrlo često pominju se u deseteračkim narodnim pesmama ili u narodnim pričama. Po narodnim predanjima i verovanjima imaju duge raspletene kose i okupljaju se na izvorima reka i jezerima, gde gole igraju kolo u vodi.

U toponomistici Srbije i Crne Gore ima dosta mesta s imenom vila, npr. Vilin izvor na planini Komu, Viline vode u Beogradu...

Njima se slične rusalke, u stvari utopljenice ili nekrštena deca, preobražena u devojke sa dugom raspuštenom zelenom kosom, mada se u pojedinim krajevima veruje da su i vile duše nesretno umrlih devojaka. Dok su kod severnih Rusa ružne i nage, spremne da odvuku pod vodu svakog ko im se približi, rusalke koje nastanjuju Dnjepar i Dunav imaju zanosan izgled i svojom pesmom začaravaju prolaznike. Posebno su opasne u nedelji rusalki (nedelja koja sledi posle Trojica), jer one tada izlaze iz vode, jure po poljima, penju se na drveće i igraju na proplancima.

Sirene

                   
U neverovatnoj galeriji mitoloških bića antike, koja su minulih vekova rasplamsavala maštu avanturista, istraživača i naučnika, svoje su mesto imale i ljubavnice plavih dubina - morske sirene.

    Priča o sirenama više je nego zanimljiva i započećemo je jednim nesumnjivo senzaconalnim otkrićem, koje je među naučnicima Amerike dugo vremena čuvano kao prvorazredna tajna. Sve osobe koje su imale bilo kakve veze s tim otkrićem, prošle su, navodno, poseban tretman, kroz koji prolaze samo retki pojedinci upućeni u najvažnije tajne što se u Sjedinjenim Državama smatraju - vrednim nacionalne sigurnosti. Pa ipak, nekoliko godina nakon otkrića, američki naučnik Richard Carr, ekspert za morsku biologiju, odlučio je da progovori.
    - Na jednoj pešcanoj plaži na Floridi otrkiveno je mrtvo telo neobičnog morskog bića - pola riba, pola čovek! Kreatura koju bismo mogli nazvati 'čovekolika riba' ili 'riboliki čovek', upućuje nas u drevne pomorske legende po kojima je čovjek izašao iz morskih dubina i s vremenom se nastanio na kopnu!
    Dr. Richard Carr je novinarima pokazao i senzacionalnu fotografiju koja bi, na prvi pogled, mogla i da bude proizvod uspešne fotomontaže, ali stručnjaci koji su je analizirali, začudo, nisu uspeli ni potvrditi, a ni demantovati njenu autentičnost.
    - Sada kada smo došli do ovog otkrića - rekao je dr. Carr - sasvim je realno poverovati i u priče o zavodljivim morskim ljubavnicama, sirenama, koje su svojom pesmom i neodoljivim izgledom privlačile pažnju drevnih pomoraca.

MNOGOBROJNA SVEDOČANSTVA

    Verovanje u morske sirene i nepoznata morska bića nadprirodnih moći, postoje u mnogim kulturama sveta.Još su stari Sumeri, a kasnije i njihovi naslednici Babilonci, obožavali morsko božanstvo po imenu Enki (Oannes ili Ea), koje je na jednoj kamenoj fresci sačuvanoj do današnjih dana, prikazano u obličju - pola čovek, pola riba. Oni su doboko verovali da je Ea podučio čoveka umetnosti i nauci i stoga su mu svakog leta prinosili darove.
   Oni su doboko verovali da je Ea podučio čoveka umetnosti i nauci i stoga su mu svakog leta prinosili darove. Grčki pisac Lukijan iz Samosate u delu 'O boginji Siriji', tvrdi da je u Fenikiji vidio crtež semitske boginje Meseca, koja je predstavljena kao sirena: do pasa je bila riba, a od pasa žena! I Biblija pominje riborepo božanstvo u koje su verovali Filistejci, a koje se zvalo Dagon, a rimski pisac Plinije Stariji (23 - 79) ostavio je iza sebe ovu belešku:
    'U mogućnosti sam da pomenem mojim piscima rimske ronioce koji su posvedočili da su uz obalu Španskog okeana videli tritona, što svakim delom tela i u svakom pogledu savršeno podseća na čoveka...' 
   Japanska je sirena, poznata pod imenom Ningyo. Vitkog je ribolikog tela, s glavom lepe žene i ljudima donosi sreću. U mitologijama Polinezije, Mikronezije i Melanezije pojavljuje se morsko božanstvo Vatea, s izgledom - pola čovek, pola dupin, a predanja američkih Indijanaca govore o postojanju dve vrste čudovišta: jedno su nazivali Nagas i imalo je telo kao zmija, a glavu kao čovek, a drugo Makara, bilo je - pola riba, pola sisar!
    U krajevima koje zapljuskuje Južno kinesko more i dan-danas se veruje u postojanje morskog čudovišta Haiho shang. Njegov je izgled odista neobičan: ima obrijanu glavu, snažnu muskulaturu i riblji rep. Za vreme olujnih nevremena napada i potapa brodove, a pomorce onosi u mračne morske dubine gde ih proždire! 

ODISEJ I SIRENE

    
    Ipak, prvi književni opis morskih sirena nalazimo u grčkoj mitologiji. Homer ih spominje u
 svojoj Odiseji. Prisetimo se: kada je prolazio pored Ostrva sirena,Odisej je svojim mornarima zapušio uši voskom kako ne bi čuli njihov božanski glas, koji neodoljivo privlači, opija i ubija. Istodobno, naredio je da ga čvrsto vežu za katarku kako ni sam ne bi načinio glupost i brod usmerio ka morskoj caroliji iz koje im ne bi bilo povratka.
    Kada se lađa našla nadomak legendarnog Ostrva sirena, začula se zvonka i umiljata pesma:

'...Dođi Odiseju slavni, o ahejska velika diko!
Zaustavi lađu i stani, da poslušaš pesmu našu.
U crnoj lađi pokraj nas nije prošao niko,
a da poslušao ne bi milozvučno pevanje naše...'
(Odiseja, XII pjevanje)

    Ne obazirući se na molbe Odiseja, koji je uistinu bio očaran zanosnom pesmom i iskreno zaželio zauvek slušati čarobne zvuke morskih ljubavnica, mornari ga privežu s još više konopaca i zaveslaju udvostručenom snagom. Tako je Odisej nakažnjeno slušao magičnu pesmu sirena, koja je svim drugim pomorcima donosila nesreću i kob.