Almas - Ruski Jeti

Almas, mitološko čovekoliko stvorenje koje navodno obitava u prostranim i slabo naseljenim prostranstvima bivšeg Sovjetskog Saveza. Izveštaji o viđenju takvog bića datiraju još iz razdoblja Carske Rusije. Eventualna povezanost almasa i jetija čije je navodno viđenje dokumentovano južnije, na području Nepala, Tibeta i okolnih zemalja, nije potpuno jasna, mada opisi sugerisu da za razliku od majmunolikog izgleda jetija, alme imaju jače izražen čovekoliki izgled. Postoji mišljenje da bi se moglo raditi o zajednici preživelih neandertalaca, koji su se pred širenjem Homo sapiensa povukli u nepristupačne i rietko naseljene krajeve središnje Azije, ali predstavnici zvanične nauke smatraju kako bi njihov izolirani opstanak u malom broju i na uglavnom negostoljubivom području bio nemoguć.
Izraz almas pojavljuje se u mongolskom jeziku u značenju divljeg čoveka. Moguće je, takođe da je ime nastalo kao kombinacija mongolskih rieči ala (ubiti) i mal (životinja). Derivati tog naziva pojavljuju se i u nekim drugim jezicima na prostoru središnje Azije i Kavkaza.
Povezujući raznolika svedočanstva o viđenjima ovih bića dobio se međusobno podudaran opis. Almasi su obično visoki oko 1.70 metara i prekriveni tamnom, najčešće crvenkastom dlakom. Imaju duge gornje udove koji im dosežu ispod kolena i drže se pogrbljeno. Kreću se nezgrapno, ali brzo i teško ih je uhvatiti. Donja čeljust im je snažna, čeoni lukovi izraženi, a čelo nakošeno prema natrag. Ruke su im poput ljudskih, s dugim prstima, a stopala široka, s palcem ponekad odvojenim od ostatka prstiju.Profesor Boris Porčnjev iz moskovske Akademije nauke svojvremeno je dao sledeći opis stvorenja:

„ Nema krzno, nego dlaku kroz koju se ponekad prozire koža... mladi se rađaju bez dlaka... lobanja je na temenu čunjasta... zubi su poput ljudskih, ali krupniji, s jače razmaknutim očnjacima... često grabe predmete prstima i dlanom, ne upotrebljavajući palce... mogu trčati brzo kao konj, penjati se po drveću, plivati u brzacima... mužjak i ženka ostaju zajedno, često se sklanjaju u rupe u tlu... neugodno vonjaju, umeju bacati kamenje, ali ne i izrađivati oruđe; vole se grejati uz žar napuštene vatre... jedu male životinje i biljke, a kreću se uglavnom u sumrak ili noću.
Prvi evropski izvještaj o almasu napisao je 1430. godine bavarski plemić Hans Schiltberger, koji je proveo jedno vreme u Mongoliji.

Godine 1871. ruski istraživač Nikolaj Prževalski skupljao je predanja o divljim ljudima, a interes za njihovo istraživanje iskazali su i istraživači na prjelazu iz 19. u 20. vek.
Jedna od najpoznatijih priča o almasu dogodila se na području Kavkaza, gde je u drugoj polovini 19. veka, navodno zarobljena humanoidna ženka nazvana Zana.
Uhvaćena je kao već odrasla i ispočetka je bila veoma nasilna i divlja. Bila je velika i izuzetno snažna, tamnosmeđe kože prekrivene crvenkasto crnom dlakom. Imala je dugu crnu kosu, krupne zube i spljošten nos. Nikada nije naučila da govori, već je proizvodila mrmljajuće zvukove.

                Upoznajte se sa Najvecim Svetskim misterijama na nasem blogu